МИХАИЛО Ј. БОЈИЧИЋ  '' СВЕТИ САВА ШКОЛСКА СЛАВА''

 

 

                         МИХАИЛО Ј. БОЈИЧИЋ   СВЕТИ САВА ШКОЛСКА СЛАВА

                                                Св. Сава школска слава и светосавска песма

            Школска слава Св. Сава је почела да се слави у школи први пут у Земуну 1812. године, за школску славу је прогласио Земунски патриота и прота Јефто Ивановић прогласивши Св. Саву за школског патрона 14 (26) јануара као српски школски патрон. На почетку обележавања славе није била песме односно химне Св. Сави која је написана касније, и претрпела је разне промене у тексту (или варијанте) до коначног добијања данашњег текста о Св. Сави. По угледу на Земунског проту обележавање славе је почело да се шири у Сегедину парох Павле Стаматовић (1839), Ђорђе Маргетић, свештенички син, који је био је дошао 1849. за учитеља у Сарајеву, а 1850, почео се славити у Бечу 1858. године, након тог у Пешти и широм аустроугарске где год је било срба и српске школе. Убрзо прославу славе је почела до прати и песма. Предпоставља се да је песма испевана у Фрушкогорским манастирима. До овог наше данашњег текста химне о Св. Сави је било триаест варијанти.

            Кнез Милош око 1835. године, реши и изда наредбу, да се држи служба Св. Сави, и да се спреми све, што за његову славу и прославу треба у књажевини Србији. А то је било овако : „У прво доба нашега државнога живота, по ослобођењу, како причају стари људи, у Срији се није знало ни песма ни служба Светом Сави. Него када пређу у Србијиу Војвођани: Димитрије Давидовић, Димитрије Исајловић и Петер Јовановић (доцније митрополит), они стану казивати књазу Милошу: како се у Војводини слави свети Сава, како му се песме певају и служба држи; па га стану наговарати, да се све то и у Србији уведе.  

Године 1856. прослављен је први пут Св. Сава у цетињску школу. Прослава је обављена у просторијама Цетињскога манастира.[1] Прослава Св. Саве у Старој Србији (Турској) је почела је после 1863. година када је Књажевина Србија почела да помаже обнављање наших Манастира и цркви као и масовно отварање Српских школа. Пракса је била да у учионицама где су ученици обављали наставу буде и слика просветитеља Св. Саве, али све до 1946-47. године када су уклонили слику Св. Саве, а поставили слику маршала Јосипа Броза Тита, све до 1990. године када је враћен култ Св. Саве а самим тим и слика.

                                                                       Пропремио Михаило Јованов Бојичић

А сада ћу навести хронолошки приказ прославе и песме о Св. Сави и то из „Бранкова кола“[2]

Светосавска песма је певана први пут на Св. Саву у Сегедину 1839. године, певали су је на хору Сегединске цркве слушаоци филозофије о причасном, а после отпеване песме ишла је литија из цркве у српску школу певајући исту песму  и на улици до школе и у повратку из школе у цркву. Светосавска песма има два текста, народни и црквенословенски, и оба се различито певају, према разним читанкама и катавасијама. Мелодија је једнака и у српским и словенском тексту. Питање је, који је текст старији и од кога је она лепа, дирљива мелодија.[3]

 

                                         Светосавска песма

                                          I                                                                      V

Ускликнимо с љубављу светитељу Сави,             Ој љубазна старино, конац определи

Српске цркве врховној светитељској глави        Одведи нас онамо, где с исекле стреле

            Тамо венци тамо слава                                         Светог кнеза-Лазара,

           Где наш српски пастир Сава,                                Српскога господара,

        Појте му Срби, песму и утројте.                      Горо Фрушка, краси се, телом кнеза-Лазара.

                                  II                                                                                        VI

Пуна јеси кошница, трудољубна Србије,               Ко се не би заплако, гладајући Србе,

Са свих страна сви Срби и ти, љупки Среме,           Где Србија царица изгубила име,

            К небу главе подигните                                              Сервијом је из зависти

            Саву тамо угледајте,                                                     Од туђина наречена, 

Саву, српску славу, пред престолом Творца.         Србијо, устани и лице прохлади.                                     

                              III                                                                                             VII

Oj Србијо рођена, сестро Херцеговине,                      Четири стотина и педесет шест лета

Ти сад баци мили взор на Савине дворе,                   Ти у мраку почиваш и не видиш света,

            Там почетак српској слави,                                                    Чуј нам вопл, Саво

            Урош ти је конац прави,                                                         Архијерејска главо,

Појте му, Срби, песму и утројте.                                      И прослави Србију и сву Србадију.

                          IV                                                                                                   VIII

Српска јесте дика Урош, цар последњи,             И прослави Фердинанда, нашег цара-краља,

Српскога цара Стефана син добродјетелни,        Који љуби Србе, као синове верне,

               Вукашине вране,                                            Да нам цвета олтар, вера,

              Српског царства враже,                                 Српско име, слава стара,

Ти Уроша уби, а зла не избеже.                            Чувај, Боже, Србе и славу им подај!                                       

            Овај сам текст светосавске песме нашао у једној песмарици писној 1845. године у Вуковару, из које сам је још 1870. у Борову преписао. Дал је исти текст, у свему раван Стаматовићу, не знам. Можда ће се г. Ђорђевић, кад је прочита, још по нешто сетити. Ко је саставио, и кад је ноникла светосавска песма, до данас не могагах сазнати и изнаћи и ако одавно о томе распитујем и тражим. Једино то знам, да је она поникла у овом веку. А држим и то, све ако је и није Стаматовић спевао. – који је био Сремац, родом из Јакова, - д а ју је морао спевао какав Сремац, и то изводим отуда, што се у њој само Срем спомиње уз Србију.

            Ову је песму саставио Земунски учитељ Милош Лазаревић (1835-1864). Још 1864. године од светосавске песме певале су се само три строфе, и то:

1. Ускликнимо са љубвом светитељу Сави

----------------------------------------------------

2. Пуна јеси, кошнице трудољубно Војводство,

Ускликнимо сви Срби и ти, љупки Срем,

------------------------------------------------

3. И прослави Франц Јосифа, нашег Господара,

Који љуби Србе као синове верне,

             И прослави Архијереје,

    Чиј благослов над нама веје,

Да цркву прославе светитеља Саве.

            Овај чланан је написао у Земуну 20. јануара 1898. године, Д. Руварац, а објављен [4]  У Крагујевачкој гимназији о Св. Сави 1838. песма је гласила овако:

Пој, Срби, пој                                                            Наш српски род

Ум на небу води свој                                             Брат ће од сад диван плод,

Отуд архипастир Сава,                                          Мудрости му с доми строје,

Немањића света глава,                                        Српски синци туд се роје,

Шаље данас здраву                                                Пију медно биље,

Роду нашем слава!                                                 Светитељ што шиље.

       Пој, гони мрак,                                                         Ој, и српски гај

       Светал, богат точи зрак                                          Биће нама сушти рај

       Право Србима на на темена,                                Реке, горе и долине,

       Да им никну свуд имена,                                       Шуме, равни и дубине,

       Срби умом једри,                                                      Поља, њиве, лузи

       Срцем чисти, ведри.                                                 Биће среће друзи.

Слава Светитељу,                                                    Слава Светитељу,

Нам покровитељу,                                                   Нам покровитељу и. т. д.

Слава просветитељу,

Таме одгонитељу,

Сави архипастиру

Слава буди по миру!                                                           

Овај допис је посла Ј.Ђорђевић овјавио.[5]

На дан Св. Саве 1898. славила је српска породица Риста Хаџи Ристића у Бечу своје крсно име. Певали смо песму о Св. Сави. После песме исприча ми г. Ристић, један одломак историје светосавске песме. Ђорђе Маргтић, свештенички син, био је дошао 1849, за учитеља у Сарајево, а 1850. до 1851. певао је у њега г. Ристо Х. Ристић, као ђак, словенско-српску песму св. Саве. Тачно се сећа само још овић стихова:

Четирстотин двадесет осам лета,  и:   Сребија је по латински

Ти во мрацјех пребила                             Из зависти наречена

Не видјела свјета -                                      Servia -  - 

Г. Хаџи Ристић држи, да је учитељ Маргетић донео ту песму из Пеште, да је учитељ Вуковић, који је сада негде у Далмацији. Ту првобитну светосавску песму певао је у Бечу на дан св Саве 1858. стриц г. Хаџи Ристића, који је скупљао око себе српску омладину. На тој је слави онда био наш славни композитор Корнелије Станковић. Кад је Станковић чуо песму, допадне му се, одмах седне са једним омладинцем, (г. Ристић не миже да сети са ким), прекроји песму, дотера је и стави у ноте. Стриц г. Хаџи Ристића је после певао, а Станковић, га на гласовиру пратио. – Толико сам чуо од г. Риста Хаџи Ристића. Свакако је г. Руварац изнео праву песму св. Саве, јер је она, по досадањим налазима, најближа првобитном тексту, и ако је већ дотерана, прекројена и пренесена у српско. Песма, свакако, да је наскоро погсле тог догођаја и спевана, јер погавито истиче победу Србије, а Стаматовић је 1839.  једном од Фрушкогорских манастира. Што пак г. Ђорђевић спомиње за Стаматовића, свакако је и јуначки Стаматовић имао главна удела у дотеривању песме. Она је из Фрушке Горе зашла на све стране, те је и учитељ Маргетић могао чути у Пешти, и Стаматовић је у Сегедину мога прихватити, према свом песничком и родољубивом духу на „српско“ дотерати и утицати, да што више зађе у народ. А што се вредности саме досадашње песме тиче: у њој су бурна, урнебесна, весела кицања; дивне слике српске историје; српско име, вера и народност, - и по њих значај св. Саве: разбачени као златно класје по блатавим и мутним јаругама и гудурама. Види се: како је при склапању и дотеривању, покрај родољубивих заноса и одушевљења, ипак један ред вукао други. – место: да су редови усавршеном техничком лакоћом надали из једне узвишене, складне композиције. Песма, која нема заштитника и покровитеља српске вере, просвете и народности; песма, која се ори са усана веселе Српчади и Срба, где год Срба има, и душевно сједињава свеколике Србе; песма, што пева српског светитеља и просветитеља, којим се Срби одликују од остале своје словенске браће; што песма мора бити и достојна имена, величине и славе св. Саве. Одабирањем тих многобројних текстова и збијање у једну значајну целину, то је рад, који покрај савесног, обилатог и истрајног труда носи за собом: велику одговорност пред Богом и читавим народим српским. (У бр 17 „Бранкова кола“ (за забаву, поуку и књижевност) власник и уредник Паја Марковић Аданов, у Сремским Карловцима, 23. априла (5. маја) 1898. 516), Пише о потреби оснивања Фонда Светога Саве за српске народне вероисповедне школе – у Карловачкој Митрополији. Па су издали проглас наше

Данас нема ваљда ни једног српскога места, где се у разним варијантама не пева омиљена светосавска песма (1896). А ипак било је време, кад је празник Светога Саве прослављен био без ове песме, коју са усхићењем пева у нас и велико и мало. Главна заслуга око ове и живот повраћене светосаске прославе припада овдашњем Сегединском пароху Павлу Стаматовићу (1839).[6]

                  Мојо Медић наводи да је Игњат К. Сопрон у свом дјелу „Monographie von Semlin und Umgebung“ напомиењ да је протопрезвитор Јефта Ивановић који је „први у Земуну завео, уза светковање, и прославу св. Саве, те да се од тада широм свега Српства слави 14 (26) јануара као српски школски патрон (стр. 543).“ Та прва светосавска прослава као да бјеше године 1812, а главна јој је сврха била, да се добровољним прилозима на тај дан оснује фонд за издржавање српске школе. Честити Земунци претрпјели су пошљедних година доста жалости и страха тога „Школског фонда“ ради; а добро би било, кад би се на њих на Митровчане итд., угледале и све црквене опћине, које приређују прославе у школи и забаве тога дана. О кад би свако по који грошић од свега грла и одијела устегао и приложио то мјесном или заједничком којем фонду. – да грдне ли главице, која би се скупила у њемолико година![7]  Миле, гуслар је написо поводим историјата о тексту светосавское песме следеће: „Ђорђе Маргетић, свештенички син, био је дошао 1849. за учитеља у Сарајеву,

Ту првобитну светосавску песму певао је у Бечу на дан Св. Саве 1858. стриц г. Хаџи Ристића, који је скупљао око себе српску омладину. На тој је слави онда био наш славни композитор Корнелије Станковић. Кад је Станковић чуо песму, допадне му се, одмах седне са једним омладинцем, (г. Ристић не миже да сети са ким), прекроји песму, дотера је и стави у ноте. Стриц г. Хаџи Ристића је после певао, а Станковић, га на гласовиру пратио. – Толико сам чуо од г. Риста Хаџи Ристића. [8]

највише школске автономне власти (автономија нам је бар свима на срцу!), нашег Нар. Цркв. Школскога Савета, који је исти још 1894. из своје седнице у Ср. Карловцима 28 марта: Св. патријарх Георгије Бранковић основао је Фонд св. Саве за помагање православних народних школа и положио је у тај фонд за сада свој први прилог од 10.000 ф. 

Из Тасина Дневник: „У прво доба нашега државнога живота, по ослобођењу, како причају стари људи, у Срији се није знало ни песма ни служба Светом Сави. Него када пређу у Србијиу Војвођани: Димитрије Давидовић, Димитрије Исајловић и Петер Јовановић (доцније митрополит), они стану казивати књазу Милошу: како се у Војводини слави свети Сава, како му се песме певају и служба држи; па га стану наговарати, да се све то и у Србији уведе. Књаз се покаже одмах наклоњен томе предлогу. Само је остало да се изнађе начин, на који за се то све уведе. У цркви је онда владала у великој мери грчка струја, коју су са собом донели и за собом оставили грчке владике и попови. С њом је требало најпре раскрстити, или, преломити на ново стање. По свој прилици, овом је згодом Давидовић, повереник књажев, казао књазу нешто слично ономе, када је устав градио: - Господару! Србија има независно внутрено правленије. Ви мужете своју земљу уређивати како нађете за своје... Ту је био и меродавни фактор Исајиловић, професор и врховни иншпектор свих школа у Србији. Обадвојица потпомогнути Петром Јовановићем, секретаром кљажевим, могли су мисао о томе непрестано подржавати. Књаз Милош, усвоји предлог све тројице, хтео је, пре свега, да види како ће се ова нова ствар код Грка примити.  Из Крагујевца, где је онда била столица књажева, пише он управнику Београда кнезу Макси, да ову мисао о светосавској служби „сходним начином“ растури у грађанство, да се постара раширити је, па онда да вешто гледа удесити, те да предлог о томе пође из народа. И да га извести о томе шта мисле Грци и становници Беогадски. Није прошло, ваљда, ни недељу дана, а кнез-Максим јави се депутација грађана и, износећи заслиге св. Саве, првога просветитеља спског, поднесу молбу, да се он слави и у цркви светкује. Кнез Максим прими молбу грађана, поткрепи је својим разлозима и учини предлог на највишем месту. Кнез Милош прими извештај свога управника. На Србе се осмехне, на Грке се наљути. Кнез Милош онда биће то, ваљда, око 1835. године, реши предлог и изда наредбу, да се држи служба светоме Сави, и да се спреми све, што за његову славу и прославу треба. Стри људи памте, да су после у Београду била два учитеља. Учитељ Мишо певао је за десном, а учитељ Коста за левом певницом у цркви. Сећају се, да су онда они певали и децу  светосавској песми учили....[9]